više znati taj jezik, jezik
na kome sam se šunjao na Jadranu
i gorko psovao na Balkanu.
Jednoga dana probudiću se i neću
znati kuda da krenem, to su
samo trešnje procvale u mom stanu
jer umem i te kako da venem.
Zadržaću u sećanju samo obične
reči što mogu da se nose preko
vode: zadržaću ular i volove,
i plavu brazdu, kukuruz od soli,
što klija iz pene, svevoleći.
Preći ću čamcem preko vašeg mora,
ja koji sam zamešen od praha,
i pričest primiću samo da stignem
do one obale gde ništa nije
moje: ni vino, ni Sumatra.
Web-stranica autora: nebojsa-vasovic.com
